DINARSKI TIP


Poslednja rasna grupa, grupa koja je za nas od najveće važnosti, grupa koju smatramo isto tako izrazito evropskom kao i Nordiska što je, to je — Dinarska rasa.
Po nekim autorima Dinaridi nastavaju ne samo bezmalo celu Jugoslaviju i celu Albaniju, već i najveći deo Bugarske (osim južnog i severoistočnog primorja), zatim Karpate, Ukrajinu do Dnjepra, Slovačku, Austriju i Dolomite. Ali ima antropologa po kojima Dinaridi ne obuhvataju ovako veliku teritoriju. Czekanowski svodi rasprostiranje Dinarida uglavnom na jugoslovenske oblasti, nešto malo na zapadnu Bugarsku, na Austriju i Dolomite. Da li se takvo rasprostiranje slaže sa činjenicama — nije nam poznato. Dok se drukčije ne dokaže mi se moramo držati najnovijih rasnih karata nemačkih autora (H. K. Gunther, Eickstedt, Venzmer i drugi).
Uopšte Czekanowski ne govori o Dinaridima. Za njega su Dinarci armenoidno stanovništvo. Taj je tip po njemu nastao mešanjem Nordiske i Jermenske rase. Drugi autori identifikuju Dinarsku rasu sa Alpinsku (engleski i amerièki antropolozi i neki francuski). Po Montandon-u Dinarci (Sous-race adriatique koja pripada Alparmenskoj rasi) razlikuje se od Alpiske rase (Sous race alpine) iskljuèivo visokim rastom. Ko je pažljivo pratio dosadanja izlaganja zna da je takva pretpostavka netačna. Ako su karakteristike Alpiske rase onakve kao što smo ih ovde izložili (jer možda postoji i drugi neki tip koji ne odgovara u svemu Alpiskim oznakama), to se Dinarci otsečno od njih razlikuju. Jedni su i drugi i brahikefali i crnomanjasti. Ali to su jedine podudarne odlike. Sve ostale potpuno su različite. A mi smo videli, ranije, kada je bilo govora o rasama uopšte, o rasnirn odlikama, da brahikefalija sama po sebi malo šta znači. Oblik lubanje, oblik pojedinih lubanjskih kostiju, nasledan je i rasno vredan, a ne kefalični indeks. Alpidi teže po svima svojim odlikama Euraziskome prototipu, onako slično kao i Baltidi i Turanidi. A naprotiv oznake Dinarida upućuju nas na eurafrièke oblike.
To je pre svega longiliniska konstitucija. Visok rast, mogli bismo reći najviši u Evropi (173-178 cm), praćen je dugačkim udovima, dugačkim vratom, dugačkim licem, vitkim ali i snažnim oblicima. Dakle sasvim drugačije nego što vidimo kod Alpida. Glava je veoma visoka. Potiljak nije uvek prav “kao sekirorn otsečen”, već je često isturen, u najarnanju ruku onako isto kao kod Fenonordida. Filipović sa pravom misli da se često do zaravnjenog potiljka dolazi veštačkim putem. Od najveće je važnosti oblik čela. Čelo je visoko, sa dubokim zaliscima, sa označenim prelazima prema slepoočnoj kosti, sa razvijenim nadočnim lukovima, i gustim, širokim i čekinjastim obrvama. Glava je brahimorfna. Kreće se od umerene brahikefalije pa do ultrabrahikefalije. Ali oblik uglavnom ostaje uvek karakteristièan i kad je gledarno odozgo naniže i kad je posmatramo sa strane. Rekli smo da je lice dugačko. Ono je veoma izrazito. Jagodične kosti, jaka brada, mišići lica, nabori na licu potpuno odgovaraju karakteristikama Fenonordiske sub-rase. Iako je lice uzano izgleda nam snažno, masivno. Karakteristično je izbrazdano lice staraca. A i crte sredovečnih ljudi veoma su upadljive. Erdeljanović kaže za Kuče: “Koža je na licu kod mnogih sredovečnih ljudi i žena jako naborana. Velike i duboke brazde na čelu, dve oštre linije više usnica ka nosu, mnogobrojne manje bore oko spoljašnjeg očnog ugla daju licu oštar izraz, koji ostavlja u posmatrača neizgladljiv utisak.” Ako se tome doda da su oči i kosa crni ili mrki, razumećemo narodne stihove:

Jedan bješe hajduk od planine
crna brka, a mrka pogleda.
Od njega me strava uvatila.
Nos je relativno velik i snažan, sa istaknutirn grebenom. Ðaza nosa leži u svim pravcima, ali je najčešće okrenuta prema dole. Hrbat nosa je obično povijen, orlovskog oblika. Usta su velika; usne su srednje veličine, ili veće ponekad estetski modelirane. Uši su dugačke, minduša je velika, mesnata i od lica odvojena. Kompleksija je tamna. Kosa je kestenjave boje: od kestenjavosvetle ili skoro plavotamne pa do sasvim zagasitokestenjave kose. U nekim su oblastima kosa i druge dlake po telu sasvim ili skoro sasvirn crne. Kod kestenjave kose boja se menja prema dobu starosti i izlaganja kose sunce. I dužice su kestenjave boje, u svim nijansama.
Kao što smo već rekli, ove odlike niukom slučaju ne mogu da idu u istu grupu sa odlikama Alpida. Već su naprotiv često tako slične nordiskim oznakama da ih antropolozi i nehotice paralelno posmatraju.
Izgleda da je Dinarska rasa, kao i ostali bliski oblici, po svom poreklu autohtona, tj. da je postala po prilici u onim krajevima u kojima se i danas nalazi (Škerlj). U svakom slučaju kod Dinarida i Dinaroida (Dinarcima bliskim formama) i danas se ispoljavaju elementi jedne plave dolihokefalne rase, koja je negde daleko u praistoriji nestala da bi ukrštena sa jednom brahikefalnom rasom dala današnje dinarske oblike. Ti plavi praroditelji Dinaraca bili su po svoj prilici Tračani i drugi koji bi svojim rasnim osobinama najviše odgovarali današnjem Fenonordiskom tipu. Tamna kompleksija i brahikefalija bile su dominantne kod nasledivanja osobina roditelja, od kojih je jedan pripadao jednoj rasi a drugi drugoj, te su tako postepeno, u nizu generacija, dolihokefalija i plava, svetla, kompleksija skoro nestale.
U oblastima gde se javlja Dinarska rasa nailazimo na visoki brahikefalni tip ali sa oplavom kosom i plavim očima. To je Lebzelter-ova Norička rasa ili Noridi (Škerlj). Kako se ovaj tip u svemu poklapa sa Dinarskom rasom, sem u kompleksiji, to ga mi smatramo dinaroidnom formom, srodnom Dinarskoj rasi. Nazivamo ga Plavom dinarskom rasorn (Maleš). Možda je ovaj plavi brahikefal istovetan sa Galatskom rasom Guiarta-a. On nas mnogo potseća na Fenonordisku podrasu.
Kao oblasni Škerlj je opisao Savidski tip. Uglavnom odgovara dinarskorn osnovnom tipu. Odlikuje se svetlom bojom dužice. Rast može da bude osrednji, a i glava da se udalji od brahimorfnosti. Da li se ovaj tip javlja samo u Sloveniji ili i u drugim dinarskim krajevima — za sada ne znam. I u Srbiji nalazimo Dinaroide sa plavim i zelenkastim očima. Ali ne znam da li su to bastardne kratkotrajne forme ili su nasledno stalne.
Branimir Maleš: Ljudske rase, Beograd, 1936